Ljudi nije fer

Horor

Izlazim iz kuće. 22:00. Prilazim polako autobuskoj stanici. Kao da cela ta scena nije dovoljno jeziva noću,kada sam okružen šumom i neartikulisanim zvucima njenog stanovništva,baš u inat,ne radi ulična rasveta. Mrkli je mrak. Jedina svetlost koja dopire do zemlje je tamno crveni,pun mesec koji se probija kroz kišne oblake koji samo što se nisu otvorili. Bljesak. Štrecnu me. Par sekundi nakon njega usledio je razoran zvuk udara groma koji mi je ubrzao puls na 150 momentalno. Ja zaista volim horor filmove,i tim putem sam išao bezbroj puta do tog trenutka. Ali tada je nešto bilo drugačije. Ne znam šta,ali..... Uplašio sam se.

Objavio LovesCoka u 16. jul 2011 22:46:41 | 0 komentara

You and I

Zimska je noć.

Zemlji beli pokrivač ne dopušta da diše. Gazim ga svojim dubokim cipelama,na put za koji nisam znao da će biti toliko sudbonosan. Vruće mi je,iako napolju i pingvini oblače šalove i kape.

....Hotel "Moskva",čujem telefon. Poruka "Gde si?". Nisam odgovorio na nju,jer sam bio blizu. Izlazim na "Terazije" , kad,tamo,pokrivena u gustoj magli belih pahulja,stoji plava žena koja će mi promeniti život. Gleda u prodavnicu suvenira,nameštajući svoju bundicu. Nonšalantno stajem pored nje,krajičkom oka gledajući njen smrznuti crveni nosić. Pravim se kao da gledam u isti štand na kome se nalaze plišana srca,bedževi i ostale sitnice. Trzaj njene glave,kosa joj beži sa lica,i otkriva njene andjeoske kestenaste oči. "Ćao". Reč koja ne mora ništa da znači,ali zašto onda meni lupa srce? Mogu lagati,i reći da ništa nisam osetio tim prvim dodirom njene hladne i moje tople ruke,prvim pogledom u oči,prvim trzajem tog malog nosića. Osetio sam.... osetio sam da mi neće biti usputna stanica.

Šetnja "Knezom" , ja, koji ne mogu da skinem pogled sa njenih očiju,sudarajući se sa ljudima na klizavim pločnicima. Priča u "Irish pub-u" na Obiićevom vencu,i ja,koji je i dalje gleda u oči. Sigurno je pomislila : "Bože,ovaj dečko je tako siguran u sebe,samopouzdan,non stop me gleda u oči". U stvari,nisam mogao da skinem pogled sa njih,svaki put kad pomeri glavu, senzualno namesti kosu,ili krene da se igra sa prstenom koji je tada nosila,čudan odsjaj joj se pojavi u očima. Odsjaj koji govori: "Moj si". Bio je u pravu,bio sam njen,od prvog dana. Borio sam se sa tim dugo,ali ma šta ja uradio,sve me je vuklo ka njoj. Nakon duge priče,tokom koje sam neumorno buljio u nju,video sam TO! Zagrizla je usnu..... Srce mi je u trenutku preskočilo. Uhvatio sam se za grudi,misleći da će me strefiti srčka,usred vrućine koju sam tada trpeo. Sigurno sam bio rumen u licu kao indijanac. A i ja,debil,obukao zimi nešto sa dugim rukavima. I treba da se skuvam kad ne razmišljam. Njene oči me i dalje tope. Prvi pogled u sat,22:30. Pomislih u sebi: "Nemoguće da je ovo tačno,nemoguće da je prošlo 4 i po sata!". Međutim,nažalost,bilo je tačno. Ispratio sam je do trga,gde je ušla u 26-icu,i moj pogled koji je pratio autobus sve dok nije zamakao za krivinu na izlazu iz "Knez Mihajlove". Da li da je pozovem sutra? Naravno. Jer,ja sam osoba koja ne igra igrice,nema "taktiku". Jednostavno je,ako mi se neko svidi,ja ga zovem,odmah,sutradan. Štaviše,nisam mogao da sačekam,poslao sam joj poruku odmah. Poruku u kojoj sam napisao kako mi je lepo bilo,i da se obavezno javi kad stigne kući,da ne brinem. Njen odgovor je bio nedovoljno šifrovan: "Ova tvoja poruka me je više oduševila neko kantica eurokrema". Tada sam znao da će sve to među nama biti nešto specijalno. Kliknuli smo,u trenutku,od prvog rukovanja. Visoko sam sa njom poleteo.

Međutim,ko visoko leti............

Objavio LovesCoka u 6. jul 2011 12:31:23 | 4 komentara

Pounding the world,like a battering ram

Kažu,ništa nije ni počinjalo,dok se nije nastavilo.

U petak sam prisustvovao spektaklu,i to iz prvih redova Beogradske arene. Dok se fan pit polako popunjavao,na scenu izlazi 6  dugokosih momaka. Grupa "Atlantida". Prvi put čujem za njih. Šta sviraju? Nordijski metal. Fino. Aj' da ih poslušamo. Vrlo lepo zagrevanje atmosfere,pred bukvalno nemoguć event.

Negde posle pola 10 na scenu izlazi jedan od najvećih frontmena rock muzike. David Coverdale,glavom i bradom."Dobro veče Beograde,congrats' on Djoković success"-njegove prve reči po izlasku na scenu. Pomalo razočaravajuć početak koncerta,s' obzirom da sam iz dubine duše želeo da sve započnu hitom grupe Deep Purple "Burn",međutim,pesma,kojoj ne znam ime,sa novog albuma,lepo nas je uvela u koncert. Ređali su se hitovi,poput "Love ain't no stranger", "Is this love", "Fool for your lovin' ", "Here i go again". Taman izađoše sa bine,kad eto povratka večitog šmekera na scenu. Stade čovek,sam,bez ijednog instrumenta,i zapeva:

"I have often told you stories
About the way
I lived the life of a drifter
Waiting for the day
When I'd take your hand
And sing you songs
Then maybe you would say
Come lay with me love me
And I would surely stay"

Takve emocije. Fenomenalna pesma. Htedoh zaplakati,ali nije išlo,bio sam okružen hiljadama metalaca,a ni ja nisam neka seka persa. Imam osećaj da bih se sasvim slučajno našao u sredini neke šutke.

Oko 23:00 podiže se velika zavesa na kojoj je pisalo ime turneje "Epitaph",iza nje se pojavi ćelavi bog,i jedan od 2 gay-a koje mogu organski da svarim,štaviše,čak gotivim. Koncert je započeo stihovima koji su naslov ovog posta,i bože moj,al je tačna konstatacija,da tačnija ne može biti. Razbucali su arenu,fenomenalnim instrumentalnim izvođenjem,osećao sam se kao da slušam studijske verzije pesama. Neverovatan,moćan,dominantan glas Rob Halford-a odjekivao je arenom,i poneki vrisak i krik,koji je terao preko 10,000 ljudi da se naježi u sekundi. Iako sam već 4 i po sata na nogama,bacam se u trans,i iznemogla kolena i već povređene i slabe zglobove stavljam na novu probu,tako što skačem kao dete na trambolini. Obuzeo me je onaj osećaj "Ne mogu da verujem da stojim ispred Rob Halforda,i da ga gledam u oči." Neverovatan performans,pun pirotehnike i dima kulminirao je pesmom "Diamonds and rust",inače mojom omiljenom,koja je kao uvod imala veoma lagan i smirujući akustičan deo,da bi nakon toga opržila u poznatom maniru. Kreće njihov najveći hit "Breaking the law" koji su "otpevali" bez ijednog otvaranja usta pevača,arena im je bila dovoljna,i ljudi koji su u transu izgovarali reči pesme. Ceo koncert je doživeo potpuno novu dimenziju kada je krenula najžešća pesma možda najžešće heavy metal grupe svih vremena. "Painkiller" je pokrenuo lavinu šutki,u kojima si srećan ako ostaneš sa oba bubrega na mestu.

To je to,kraj,ali ne.... čekaj.... čuje se nešto.... kao motor.... Zavesa se sklanja,u SS uniformi na binu izlazi Rob,jašući svoj Harley Davidson. Bis! Kao da je se moglo posumnjati da ga neće biti. Pošto je bilo već 1:20,bilo je u redu da se otpeva i hit "Living after midnight". Nakon toga,polučasovno pozdravljanje članova benda sa besprekornom beogradskom publikom,uz salve aplauza i urlika tipa "Halforde oplodi me" itd...

Sve u svemu,3 dana nakon koncerta još uvek imam problema sa sluhom,steznici su mi na kolenima i skočnim zglobovima,i imam veoma neprirodnu ogrebotinu duž celih leđa. Dakle,uspešan heavy metal koncert!!!! 

Objavio LovesCoka u 4. jul 2011 14:40:56 | 3 komentara

Trodelni

I

Pola godine je prošlo.

Pola godine koju mogu obeležiti kao meni najlepšu,i najbolniju. Problem je u tome što je lepota prošla,a bol ostala. I ostaće. Ova godina me je naučila mnogo toga. Zahvalan sam joj na tome. Samo mi je krivo što sam bio dovoljno glup da to naučim na najteži mogući način. Ta lekcija je: "LJUDI SE NE MENJAJU!!!!!" Ljudi se nikada neće promeniti,makar im život zavisio od toga. Teško je,ali svako mora živeti sa posledicama svojih dela.

II

Bez basketa: šesti dan.

Osećam kako mi nokti polako otpadaju. Mišići na nogama su mi već atrofirali. Jutros sam sebe uspavao vežbama posle neprospavane noći. Međutim,džaba uspavljivanje kada sam opet ustao sabajle da idem na faks. Nervoza je proradila,skačem po kući kao idiot. Kada će stati ova jebena kiša,ne mogu više da izdržim,treba mi trčanje,treba mi teren,treba mi prazna glava,a basket je jedina aktivnost kada zaboravim sve probleme. TREBA MI!

III

Spektakl.

Sutra,1.7.2011. u Beogradskoj Areni će se održati koncert nad koncertima. Metal bogovi, "Judas priest" nastupiće po prvi i poslednji put pred publikom u Srbiji,pošto im je ovo oproštajna turneja. Hitovi,kao što su "Diamonds and rust", "Turbo lover", "Painkiller" i mnogi drugi protutnjaće Novim Beogradom kao TGV Parizom! Jedva čekam. Moja karta za fan pit postaje nestrpljiva. Prosto znam da ću se kući vratiti poprilično umodričen,od učestalih šutki na ovakvim koncertima,ali what the hell,vredno je toga!

Da li da se nadam boljem početku ove druge polovine godine? Ne znam baš,trebalo bi prvo raščistiti sa prvom polovinom,a to je mnogo teže nego što zvuči.....

Objavio LovesCoka u 30. jun 2011 15:30:34 | 4 komentara

Svakodnevica

Stvarno smo neshvatljiv narod. Mi,Srbi. Imamo svoja uverenja,kojih se slepo držimo u teoriji,a čim dođe na red da se pokaže praksa u istim,svi se posakrivamo kao miševi.

20.02.2008. Miting "Kosovo je Srbija"- 80 povređenih,od čega većinom pripadnici žandarmerije.

10.04.2011. Deljenje japanskih trešanja na Trgu Republike. 3 žene teže povređene,još 30 ljudi lakše.

29.05.2011. Miting podrške Ratku Mladiću. Povređeno 50 osoba,od čega 35 policajaca.

Danas. Čujem da su se,zamislite,ponovo potukli,i to na Vidovdanskom maršu na Gazimestanu. Ajde što ne poštujemo tuđu istoriju,ali daj bre,bar svoju poštuj. Mnogo smo loš narod.

P.S. zanimljivost- Za vreme svakog od ovih nereda,razlupan je "Nike" u Knezu!

Objavio LovesCoka u 28. jun 2011 19:59:00 | 0 komentara

Stvari koje nikad ne bismo pomislili da ćemo uraditi

Velika sala srednje muzičke škole "Stevan Stojanović Mokranjac". Došao sam na molbu drugarice,nisam imao pojma ni šta je na repertoaru,ni koliko će trajati,ni ništa. Na scenu izlazi devojka,ne teža od 40 kg,u haljini kakve su se nosile 50-ih godina,znate one sa velikim strukovima.

Pušta glas.

Zanemeo sam.

Kako nešto tako malo može tako da peva?

Kao da sam slušao Monserat Caballe. Naravno,u malo lošijem izdanju,ipak je ona tek polaznik srednje škole.

Nakon toga,iznenađenje za iznenađenjem. Smenjivale su se opere. "Rigoletto", "Figarova ženidba", "Carmen"...... Sve više sam ostajao bez daha. Ježio sam se na svaki visoki ton tog malog stvorenja koje,iskreno,nisam siguran na koji način se održava u životu,a kamo li na koji način peva.

Onda sledi rečenica koju sam mislio da nikada neću izgovoriti: "Bio sam u operi,i divno sam se proveo"

Sve se u životu mora probati.

Objavio LovesCoka u 25. jun 2011 11:55:28 | 1 komentara

(Nad)prosečnost

Postoji toliko stvari u kojima sam dobar,ali opet,ništa u čemu se izdvajam iz čopora,ništa u čemu sam najbolji.

Sport,moja ljubav,jedina stvar koja me nikada nije izneverila,koja mi je uvek vraćala osmeh na lice,ma šta se desilo. Fantastično igram košarku,ali nemam visinu,ni eksplozivnost za profesionalno bavljenje istom. Fizički nedostatak,moji slabi skočni zglobovi su potpuno druga priča,zbog njih sam prestao da se bavim Američkim fudbalom. Tenis-kažu mi ljudi da sam jednostavno građen za taj sport. Imam to "Nadalovsko" dupe. Samo što mi ruka nije u njemu 50% vremena,sva sreća. Boks- nekoliko profesionalnih ljudi,među kojima i brat moje babe,ponosni učesnik Olimpijskih igara 1968. u Meksiku, me je vrbovalo za tu "plemenitu veštinu". Nisam mlakonja,ali iskreno,ne vidim ništa plemenito u razbijenim nosevima,arkadama,i izlomljenim kalcijumom oklopljenim prstima,ljudima koji su u nesvesti,polugoli,dok im hiljade ljudi,gađajući ih upaljačima i papirima,skandira.

Gluma,nekoliko meni bliskih ljudi me je preklinjalo da odem na akademiju,kako kažu: "Razvalio bi ih sve tamo". To je verovatno zbog mojih imitacija. Pogotovo srpskih političara. Mada,opet,ne znam,ne ličim na glumca,dođem mu kao neki Vin Diesel,a on,face it,nije glumac. On je ćelava gromada,koju tako nakače pred kamere da lepo izgleda dok ljudi oko njega glume. Definitivno sam talentovaniji od njega.

Pevanje- postoji  nekoliko dokumenata koji mogu dokazati kako ja pevam. A to nikako nije loše. Pobednik sam nekoliko karaoke takmičenja,međutim,to se ne može meriti sa školovanim glasom. To što skidam u originalu Akija Rahimovskog,Elvisa Presley-a i Bryan Adams-a,ne znači da sam bolji od njih,nego da idem stazom koju je neko već utabao.

Držaću se ja svoje profesije,a to je: Rekreativac. Ako se ukaže prilika da uspem u nečemu od ovoga,ugrabiću je,ali istu ganjati neću! Da nešto(neko) i mene juri jednom.

Objavio LovesCoka u 21. jun 2011 12:47:21 | 16 komentara

Afro indijanac

Juče mi je bio prvi dan na Adi,ove sezone. Sunce je peklo,majica je sletela sa mene. Obezdanio sam se na vrelom šljunku,i prepustio se svim čarima nezdravog sunca. Osećao sam UV indeks kako mi nagriza kožu,i kad god bi se to desilo,naprskao bih svoj "Hawaiian coctail" na sebe,i sve bi krenulo iz početka.

Treći sat na suncu. Potrebno mi je neko osveženje. Gledam u adu,zelene boje,sa žabokrečinama koje plutaju po površini. Razmišljam u sebi: "Pre ću se ispeći na ovom suncu k'o prase na ražnju nego ući u to." 

Međutim,kao i svuda,i kod mene u društvu postoje partibrejkeri. Označićemo ih sa "T" i "N". T naime nije ponela kupaći,ni peškir,ni ništa,jer nije "fensi" da se nešto nosi u ruci,a i ona inače više voli solarijum,dakle voli da plaća nešto što se prirodno dobija. N naprotiv,poneo je sve što mu je trebalo da se pridruži sunčanju,ali jednostavno nije bio raspoložen. Onda su njih dvoje tako stajali u dalekom hladu,gledajući ostatak društva kako dobija tamno braon koru. Međutim,da to ne bude kraj nedaća,T je videla nekog nabildovanog lika u kog se zaljubila na prvi pogled. Čak ni moja rečenica "T,on ima kila koliko ti i ja zajedno(informisanja radi,imam85kg),znaš kako bi smešno izgledali zajedno." nju nije obeshrabrila,ona je htela da ode tamo i stoji pored njega,samo stoji. Na moje pitanje "Pa da li ćeš nešto uraditi?" odgovorila je "Ne,meni je dovoljno da mu se približim,pa ako on nešto hoće,nek uradi". Onda se iz ostatka društva čula rečenica "Daj bre T,šta se gubiš. Ako hoćeš nešto da uradiš,ja ću da idem da ga zovem,ako nećeš,sedi tu i divi mu se iz daljine." na šta je se naša T nadrkala i vratila u hlad. Do kraja dana ništa nije progovorila.

A ja,i pogled uprt ka tamnokosoj devojci,pomalo Indijskog izgleda,velikih očiju... Jednostavno,nije mi se pomeralo odatle. A ja sam stidljiv čovek,šta bi ja uradio ionako?! Ništa.

Na kraju dana sumiranje. Pogled u ogledalo. Vrh leđa je crven kao oklop kuvane krabe,dno leđa je poprimilo blage nijanse braon boje,a sve ispod toga,belo k'o sneg. Izgledam kao neka zastava. Tj ako sam pristojan,sa obučenim donjim vešom,izgledam kao da nosim dres "AC Milan" fudbalskog kluba. Mrzim Milan,ja sam strastveni navijač Intera.

Onda,samo da provalim kako da dobijem tamno plavu boju,i sve će biti ok.

Objavio LovesCoka u 19. jun 2011 8:46:48 | 6 komentara

Znak

Potrebna mi je vračara. Nešto je se desilo,a ja ne znam da protumačim.

Bog mi je poslao znak.

Jutro je.

Neverovatno kako se zraci sunca pojačavaju kada prolaze kroz staklo. Zrak bije pravo u moj krevet. Kuvam se iako sam se potpuno otkrio. Ustajem obliven znojem. Otvaram prozor. Topla promaja šiba moje polu golo telo. Brišem znoj sa čela i radim jutarnje vežbe. Prijaju,mnogo. Silazim u dnevnu sobu,palim TV. "Danas će biti paklen dan"-prognoza. Radujem se,obožavam vrućine,volim sunce,volim da idem bez majice. Radovao sam se našem letovanju. Sada stojim na prozoru i gledam u horizont,nadajući se da je bar jedno od nas srećno,tamo negde. Život se mora nastaviti,ma kakav bio. Ležem u krevet,puštam "Eurosport" i gledam,šta god da je tu. Ragbi, liga Novog Zelanda. Fantastično. Gledam bez trunke interesovanja,sve dok,u jednom trenutku ne osetih da me nešto miluje po članku noge. Nešto čupavo,paperjasto. Nisam se obazirao,kad odjednom,nešto me ogreba po tom istom članku. Tako bezbolno,ali primetno. Podigoh se,kad ispod kreveta: MACA! Mala,bespomoćna maca. Verovatno je ušla kroz širom otvorena vrata,dok sam ja spavao. Ali,ja mrzim mačke. Zašto me podseća na neku mačku koju sam nekada davno znao? Zašto moje ruke kreću ka njoj? Uzeo sam je u ruke,pogledao u oči. Zamjaukala je jedva čujno. Hladnokrvno sam je izbacio napolje. Nekoliko trenutaka kasnije,čujem zvuk bespomoćnog stvorenja na nepodnošljivoj vrućini. Ali,ja mrzim mačke. Zašto otvaram vrata? Zašto je nosim u kuhinju? Zašto joj onda sipam mleko u zdelicu? Zato što me podseća na tebe. Na tebe i tvoju mačku,od koje i dalje imam ožiljak duž levog bicepsa. Ovo je neki znak,pojavila se na vratima,tvoja mačka. Znak je,ali ja ne znam kako da ga protumačim.

Objavio LovesCoka u 16. jun 2011 12:07:43 | 10 komentara

Kud puklo da puklo

Volim te Stanislava! 

Znaš to i sama. Takođe znaš kolika je količina ljubavi u pitanju. Ne znam zašto ne mogu da te zaboravim. Pokušavam,veruj mi,iz sve snage. Ne da mi se. Srce mi ne da. Ne znam šta da radim.

Objavio LovesCoka u 13. jun 2011 15:33:12 | 3 komentara